Шта се дешава са дуговима преминуле особе

Када умре блиски рођак, сви ми који смо живели око нас су нападнути сумњама о томе да ли смо корисници наслеђа те особе или не. Када сазнамо резултат, време је да управљамо још једним важним делом: шта се дешава са дуговима покојника ? Шта ако износ дуга премашује износ дуга? Да ли морамо бити присиљени да се бринемо о тим дуговима? У .цом објашњавамо шта се дешава са дуговима преминуле особе и какве могућности постоје за њихово управљање када дође време.

1

У принципу, дугови које поседује покојник и који се појављују у њиховој баштини у тренутку смрти, морају бити плаћени или задржани . Они не морају бити експлицитно плаћени од стране наследника у свим случајевима, али повериоци имају приоритет у било којој од околности. Пошто одлучујемо да прихватимо или одбацимо наслеђе, наставићемо да управљамо дуговима на овај или онај начин.

2

Једна од опција је да се одрекнемо наследства : ова одлука је неопозива, и ми морамо прихватити или одбацити наслеђе у целини, не можемо изабрати који део наслеђа желимо да имамо. У случају да се одрекнемо наслеђа, пратили бисмо судски поступак којим би се баштина преминулог поделила међу повериоцима да би се подмирили дугови. Ако би дугови били мањи од богатства, то би се расподијелило међу осталим наследницима.

3

Друга опција је да се прихвати наслеђе : у овом случају, ми прихватамо да наслеђујемо целину дела који нам одговара наслеђа, како са њиховом имовином и баштином, тако и са њиховим дуговима, преузимајући одговорност за њих. Прихватање наслеђа може се извршити изричито, мери се нотарским или прешутним писмом, тј. Оном робом која се прихвата (накит, ауто, итд.). Обично ћемо одлучити да прихватимо насљедство без већих компликација ако имамо сигурност да дугови не прелазе баштину.

4

Коначно имамо другу опцију, да прихватимо наслеђе у корист инвентара : на овај начин, дугови ће бити исплаћени уз ограничење наслеђеног наслеђа, а не наше сопствене баштине. То је најпрепоручљивија опција у случају да дугови преминулих прелазе њихову имовину. На тај начин ће се имовина покојника и насљедника одржавати одвојено, без уједињења, а вјеровници не могу тражити од насљедника одговорност за те дугове.